Туризам
РЕСАВСКИ КРАЈ
Ресава је географска област је која се у дужини од око 60 км и ширини од око 30 км простире између реке Велике Мораве и обронака Кучајских планина.
Област Ресаву по целој дужини пресеца истоимена река Ресава, која извире на обронцима Бељанице и са бројним притокама улива се у Велику Мораву.
У Ресавском крају можете посетити разне културно-историјске и природне знаменитости.
ДЕСПОТОВАЦ
Свети Деспот Стефан Лазаревић је био изузетна фигура свога времена. Рођен 1377. године као син кнеза Лазара и кнегиње Милице. Био је веома образован са посебним даром за беседништво, дипломата и визионар. Речију, широко образован и хуманистички усмерен владар. Стефан Лазаревић је био српски кнез од 1389. до 1402. године, и деспот од 1402. до 1427. године.
Деспотовац се први пут помиње 1381. године, као село Војинци (Војник) у повељи даровници кнез Лазара, којом оснива манастир и властелинство Светог Успења Господњег у Раваници. У време петовековне Турске владавине, Деспотовац је обично село по имену Војник. Село је делило судбину осталих Ресавских села: насељавано и расељавано, дочекало је ослобођење од турака. У аустријским списима из 1783. године Војник (Деспотовац) има 30 хришћанских кућа. Име Деспотовац добија 1882. године по одлуци кнеза Милана, а у част Деспота Стефана Високог, када је и проглашен варошицом. Сама варошица има 5.034 становника.
У граду постоји Народна библиотека “Ресавска школа”. Са радом је почела 1966. године и данас има око 34.000 наслова. Библиотека се бави организацијом културних активности, а од 1993. и издавачком делатношћу.
На тлу Деспотовца изнад бање нађени су римски новац, стрелице и цигле.
МАНАСТИР МАНАСИЈА
Манастир Манасија је један од најзначајнијих споменика српске средњевековне културе и припада Моравској стилској групи. Манастир је задужбина Деспота Стефана Лазаревића и изграђена је између 1407. и 1418. године. Одмах по оснивању Манасија је постала културни центар деспотовине. Ресавска књижевна школа била је чувена по својим преписима и преводима и после пада деспотовине-кроз цео 15. и 16. век.
Манастирски комплекс се састоји од цркве, трпезарије и утврђења са 11 кула, од којих се највећа – ДОНЖОН, или Деспотова кула, налази северно од цркве. Манастир Манасија је за време свог постојања пуно пута пустошена и разарана. Већина фресака је неповратно пропала, а мозаик је само делимично сачуван. У доњим зонама певница очувани су величанствени Свети ратници, а у горњим сценама из живота Господа Исуса Христа и његове приче из Јеванђеља. У олтарској апсиди насликано је причешће апостола и поворка Светих отаца, међу којима и први српски апостол – Свети Сава.
Републички завод за заштиту споменика културе одпочео је обимне конзерваторшко-рестаураторшке радове 1956. године, који су још увек у току. 2006. године – током рестаурације унутрашњости цркве и приликом подизања пода, извршено је ископавање моштију Светог Деспота Стефана.
РЕСАВСКА ПЕЋИНА
Најпознатији туристички објекат свакако је Ресавска пећина, коју годишње посети око 50.000 људи. То је иначе прва уређена пећина у Србији, која преко 30 година у своја недра прима све љубитеље природних лепота.
Ресавска пећина је јединствен спелеолошки објекат. Откривена је 1962.године, након 10 година испитивања и уређивања отворена је за посетиоце 22.априла 1972.године. Истраживања су изводили спелеолози из Новог Сада и Београда на челу са проф.др. Јованом Петровићем. Испитано је око 4.500 метара ходника, проходна стаза за посетиоце је дуга 800 метара. Спирална стаза којом се крећу посетиоци пролази кроз 8 дворана смештених у два нивоа.
ВОДОПАД "ВЕЛИКИ БУК"
Извор Велико врело и водопад Велики бук налазе се у подножју планине Бељанице. Заштићени су Уредбом Владе Републике Србије 1995.године, као Споменик природе Лисине који представља особену знаменитост фонда гео наследја Србије.
Велико врело припада малобројној групи снажних некаптираних крашких извора и истиче се као изузетан пример гравитационих врела, док водопад представља јединствену појаву међу акумулативним бигреним водопадима Србије.
Извориште са водотоком и водопадом представља геоморфолошко-хидролошки комплекс живописне лепоте и вредности научног, образовног и културног значаја, те представља природно добро националног ранга.
Велико врело избија у врху котлине под вертикалним одсецима Радошеве пећине. Вода истиче у дну дугачког сипара између великих кречњачких блокова у врху кратке и плитке долинице. Некада су воде великог врела покретале воденице и ваљавице за сукно.
ВОДОПАД "ПРСКАЛО"
Прскало, водопад на јужном Кучају, створила је најмаштовитија игра воде и кречњака. И он се налази поред самог пута који од Ресавице води ка Честобродици. Невоља је што је то шумски пут и што је у периоду највеће активности водопада практично непроходан. Лети, када букове шуме јужног Кучаја постану прави рај, вода низ бедем од сиге само стидљиво капље. Висок је око 15 метара, врло је сиромашан водом чак и у пролеће када има воде, мада никада не пресуши.
Водопад Прскало, као да је човек својом руком направио и оставио га на месту који је близу поред пута да могу сви да га виде, а опет довољно далеко да ретко ко прође. Призор на коме се очи одмарају, а поглед ка врху брзо заврши у малом виру који Прскало са мало буке већ годинам ваја. Извор реке Некудово налази се одмах изнад водопада Прскало на неких 70 метара. Интересантно је да река Некудово овде извире а нестаје, тачније понире на пола пута према Ресавици одакле се накраћим путем и стиже до овог водопада. Место на коме Некудово понире зове се "Увирало". И за "Увирало" и за "Прскало" постоји табла тик испред саме локације.
БЕЉАНИЦА
Бељаница својим преко 1000 м високим билом раздваја Хомоље од Ресаве. Највиши врх планине је 1339 м. Крашки састав је узроковао присуство многобројних вртача, јама, увала и пећина. Централна висораван је углавном гола, а падине су покривене буковим и храстовим шумама, које су повремено прашумског типа. У сенкама великих стабала има доста печурака, нарочито вргања. Могуће је да је Бељаница добила име због голих белих стена које изнад густих, тамних шума бљеште на сунцу. Извора има доста, али углавном на нижим деловима планине. Бројне су пастирске колибе, али сталних насеља нема.
У склопу Бељанице налази се јединствена букова шума у Србији, Винатовача. Она представља најбоље очуван и по саставу веома карактеристичан део масива. Прашумске је структуре, са веома обликованим стаблима, изванредним виталним подмлатком и као такав проглашен је строгим природним резерватом.
МУЗЕЈ УГЉАРСТВА - СЕЊСКИ РУДНИК
Сењски Рудник, основан 1853.године, најстарији је активни рудник мрког угља у Србији и представља најстарију очувану индустријску област. У периоду од изградње железнице 1892. године, која је повезала овај рудник угља са централном Србијом, до почетка II светског рата 1941.године, Сењски Рудник је био једна од најперспективнијих области у земљи.
Налази се у источној Србији, 150 км од Београда у општини Деспотовац. Окружен је планинама и брдима богатим буковом, храстовом и боровом шумом, као и планинским рекама. Овај бајковити пејзаж у близини је чувених средњевековних манастира Манасије и Раванице, археолошких локалитета из римског периода Идимум и Хореум Марги, прелепих пећина, водопада и термалних извора.
Сењски Рудник као рударски комплекс занимљива је мешавина живе историје и савременог рударства. Комплекс се састоји из Александровог поткопа, најстаријег рударског окна изграђеног 1853.године и помоћних зграда: управна зграда саграђена 1860.године, радионица и ковачница саграђена 1922.године и централног магацина изграђеног 1930.године, у коме се данас налази зграда Музеја угљарства.
У саставу рударског комплекса налази се и данас активно рударско окно јаме “Сењски Рудник” изграђено је 1898.године. У периоду између 1922. и 1925.године ово рударско окно било је опремљено гвозденим извозним торњем, уместо старог дрвеног торња, и парном машином произведеном 1872.године. Парна машина је у Сењски Рудник донета из рудника Врдник (Фрушка Гора), у добром је стању и још увек ради.
Рударско насеље Сењски Рудник изграђено је на шумовитим брдима изнад комплекса рудника угља. Насеље је типично за индустријске заједнице касног 19. и раног 20.века, а очуване су стамбене зграде, школа, Дом културе, црква, зграда железничке станице, ресторан и болница.
У оваквом јединственом индустријском пејзажу четири објекта користе се као део музејског комплекса: управна зграда изнад Александровог поткопа, радионица, Музеј угљарства и извозни торањ са парном машином. На простору између ових зграда налази се парк са тешким машинама и великим предметима коришћеним у рударским окнима Сењског Рудника и других рудника Србије.
Зграда централног магацина адаптирана је 1980.године и од тада се користи као јединствени технички музеј угљарства у Србији, који презентује предмете и историју Сењског Рудника и других српских рудника угља и рударских насеља, од Римског периода до данашњих дана.
Стална поставка Музеја угљарства састављена је од збирки римских и средњевековних рударских алатки, рударских лампи, рударског алата и машина 19. и 20.века, рударских униформи, уметничких дела и изузетне колекције оригиналних фотографија са почетка 20.века.
Јуна 2009.године започела је реализација пројекта рехабилитације Сењскиг Рудника и трансформација Музеја угљарства у савремени национални центар наслеђа. Пројекат подржава министарство културе Републике Србије, Европска Унија и Савет Европе.
ПАРК МАКЕТА
Парк макета је јединствена туристичка понуда, не само општине Деспотовац, већ и целе Србије.
Налази се на излазу из Деспотовца према Ресавској пећини, са леве стране регионалног пута и тренутна поставка су средњовековни српски манастири, израђени у размери 1:17 у односу на објекте у стварној величини.
Макете су урађене као савршена копија цркава у реалности.
Парк је отворен за посетиоце у периоду од 1.априла до 1.новембра сваке године са радним временом од 10:00 до 18:00 сати.
Обезбеђен је паркинг, а у склопу парка ради кафе бар са безалкохолним пићима.
ЦРКВА ОГЊЕНЕ МАРИЈЕ У КЛИСУРИ РЕКЕ МИЛИВКЕ - XIV ВЕК
Велики руски народ и држава одувек су помагали малу Србију. Из поштовања према нама, који преко светле Повеље има директан контакт са руским манастиром Пантелејмоном на Светој Гори, упутио је помоћ преко "Лукоила" 2011.године у износу од 150.000 динара за обнављање цркве у Клисури која је посвећена светој Огњеној Марији, на чему им се треба искрено захвалити и пренети аманет будућим генерацијама да негују пријатељство и сарадњу између ова два братска народа.
И овај контакт преко Министарства вера Србије и амбасаде Русије у Београду остворили су познати миливски ентузијасти Слободан Стојановић и Момчило Вуксановић који су носиоци свих активности у селу од откривања остатка ове наше средњевековне светиње, па до њеног обнављања 2011.године. Велики донатори у току вишегодишње обнове цркве били су: Министарство вера Републике Србије (1.260.000 дин.), Диjаспора за матицу (996.000 дин.) и Општина Деспотовац (200.000 дин.).
Повеља кнеза Лазара писана 1380/81. године у Миливи
"Према неисказаном човекољубљу Мога Владике Христа и према неизреченој свемилостивој Његовој бризи за мене, као што и на прве свете цареве, тако и на мене Он изли благодет Пресветог Свог Духа и постави ме за господара 3емље српске и Подунавља - ја у Христу Богу православни и самодржавни господар Стефан кнез Лазар.
Пошто је дошао к мени мој драги брат челник Муса са својим синовима Степаном и Лазаром, они су ме молили да од своје области дају nрилог Цркви Светог Великомученика Христовог Пантелејмона. Ја нисам пренебрегао њихову молбу већ сам, штавише, њима удовољио да приложе колико xoћe. И с мојом дозволом они приложише Великомученику Христову Пантелејмону (манастиру) који је на Светој Гори Атонској, названом Руси: село Угљаре, названо Горњи Закут, и његов заселак Трнаву, а цркву Св. Николе са засеоком, и заселак с оне стране Лаба, Горњи Луковак с међама и његовим правима, и с воденицама, и са бродовима, и с пољем. Што су та села имала од првих господара, то потврдих и ја, и записах та села да њих има Руски манастир (манастир Св. Пантелејмона) заувек, за мој помен и помен мога брата челника Мусе, и моје сестре Драгане, и њихових синова. И још сам ослободио та села од свих работа и пореза, великих и малих: да не nnahajy coћ, да не дају жировницу, да не надокнађују приселицу, да не учествују у градозиданију, да су ослобођени од издржавања псара и соколара. И да над њима не влада нико од владајуhих људи веh само онај кога постави Манастир. И да се они не суде ни пред ким веh само пред својим заступником.
И молим онога кога Бог после мене изволи поставити за господара да ово горенаписано не буде измењено веh, штавише, потврђено као што и ми не изменисмо већ, штавише, потврдисмо оно што су учинили господари који су били пре нас.
Ко ли се усуди што отети од Манастира рускога (Св. Пантелејмона), таквог да уништи Господ Бог и Пречиста Његова Богомати. И да га убије сила часног и животворног крста Господњег. И да је проклет од Светих врховних апостола од триста и осамнаест Светих Отаца Никејских и од Свих Светих који су одувек угодни Богу. И да је припојен Јуди и Арији и онима који рекоше: „Крв Његова (Христова) на нас (нека падне) и на нашу децу!" И уместо да му помогне, нека му је Великомученик Христов Пантелејмон противник, и овде, у његовом земаљском, као и у његовом животу после смрти.
Амин.
У години 6889 (1380-1381), индикта 4.
Господар кнез сам рече у Миливој.
У Христу Богу православни Стефан кнез Пазар Срба и Подунавља. "
ВИДЕО ГАЛЕРИЈА
НОВИНСКИ ЧЛАНЦИ
ДОНАЦИЈЕ
ПОСТАНИТЕ ЧЛАН
ИНФОРМАЦИЈА
1.септембра 2014.године почела са радом Канцеларија Удружења.
